Čekanje… Čekanje je nešto sto svi mrzimo. Niko od nas nema živaca za čekanje po redovima u pošti, banci, kod doktora… Ali, dočekivanje putnika je nesto sasvim drugo.
Dok čekamo da se na izlazu aerodroma pojave naši putnici možemo da vidimo koga čeka Katarina Rebrača, ko čeka Božu Djelića, s kim se pozdrvlja Djule iz Van Gogha, a s kim će doleteti Keba. Svedoci smo susreta različitih kultura, običaja i navika. Svedoci smo susreta rodbine i prijatelja koji se nisu videli po nekoliko decenija i onog najlepšeg, susreta roditelja i dece koji se nisu videli možda svega nekoliko dana, ali ozarenost lica i jednih i drugih nam svima govori koliko su jedni drugima nedostajali.
Kad pogledamo oko sebe, vidimo još ljudi, koji kao i mi, stoje na aerodromu i drže papir na kojem piše neko ime. U svakog putnika gledamo da li je to ta osoba koju cekamo i onda odjednom… Prilazi nam neko i kaže: Ja sam taj koga čekate!!!
Iako je taj neko koga smo čekali nama potpuno nepoznata osoba obradujemo mu se jer znamo da je došao kraj našem čekanju i prestoji nam ono što volimo – VOŽNJA!!!
